Eh Luka nikad nije rano, a ti se strpi i bice. Nekada u moje vreme
u osnovnoj skoli najvise sam mrzeo dnevni boravak. Sve sam mogao da podnesem, ali pohovane mrave na japanski nacin (makovnjaca) i sto sta nisam. Sve se to promenilo u trecem razredu kada su na TVu prvi put pustili ``Prljavi posao u Italiji`` (tako stajalo na ulaznoj spici filma), a nas dvadesetak bez treptaja i zanemarivsi roditelje odgledasmo film do kraja. Od tog trenutka se sve promenilo i boravak mi je predstavljao zadovoljstvo. Strpljivo i bitno je da ljubav ka miniju opstaje.
