nadam se da zanimljivo tek dolazi. do seda je bio tek uvod:
nakon servisa kod Alexa otišli smo u grad Cantebury koji je poznat po jednom največih svakogodišnjih festivala i koji je još uvek u stilu hipi stanovnika. na ulicama još uvek hodaju dugokosi, bosonogi i svaka druga vrata nude meditaciju i ezoteriku. inače taj grad smo več videli pre pet godina ali dojmijo se nas pa smo se vratili, pogotovo zbog ogromne katedrale, ruševina itd.
naveče smo se vratili Jeffu i Kejti. uskoro je stigao i Stiven, koji isto tako radi u mini magazinu i imali ste ga prilke upoznati na IMM2012 u mađarskoj. veoma drag dečko i jednostavan dečko.
ujutro nas je Đef kao šef smeo da zakasni na posao i zajedno smo otišli do vidikovca koji je sakriven od turista i naravno mi smo se morali baš turistički poslikati. iza nas je grad Bath u kojem Jeff živi. to je prekrasan grad. tu sam bio treči put u 15 godina i uvek me očara žuti kamen iz kojeg su zidane sve zgrade u gradu. grad ima daleku istoriju i ime Bath je došlo zbog toga jer su na tom mestu več rimljani imali svoje banje.
evo da se vidi, da smo i mi pravi turisti i da se znamo slikati.
nismo mogli da se na putu do Jeffovog posla ne zaustavimo u jednoj od njegovih garaža u kojoj se krije prekrasan pravi talijanski Innocenti 1001! verovatno se ga sečate iz člankova pre dve godine u nazad.
za poslasticu odveo nas je zapravo prešvercao na njegov posao. ja sam mislio mini magazin ima svoju kancelariju u kojoj se piše, radi, kad ono ceo sprat jedan prostor i u njemu verovatno stotine ljudi koji u tišini marljivo rade, pišu a mi kao pravi balkanci izvukli fotoaparat i kamere pa počeli slikati, snimati.
Stiven je napravio največe iznenađenje. kako je bio kod posete kod mene oduševljen kolekcijom engleskih tablica u mojoj garaži sačuvao mi je njegove tablice iz njegovo minija koji je upravo bio na naslovnoj strani mini magazina sa željom da ih obesim u svojoj garaži. sa velikim zadovoljstvom sam to danas več i napravio. hvala još jednom!
na tabli ureda još se video natpis Yugoslavija i Gregor koji se je odnosio na reportažu o istoriji minija i IMV tvornice u YU.
izišli smo punim rukama poklona. imali smo tablici, brojeve mini magazina koji su mi falili i za ženinu kolekciju nekoliko minija koje još nije imala. HVALA!
nakon posete mini magazina otišli smo u drugu zemlju. to je Wales. odmah iza Bristola daleko daleko sakriven u brdima trebao sam da posetim veoma dragog mini ljubitelja, koji je u prošlosti imao čak dva MK1 970 cooper S. jedan od njih je bio prodan direktoru mini sporta a večina njegovih projekta čak i van engleske. ali još uvek čuva dobre, prave i redke delove. kod njega sam imao več više od godinu dana plačene delove za MK1 koji su me čekali da ih preuzmem. poslikao sam njegove dve velike garaže i još dva skladišta. čovek bi mogao ostati kod njega još dugo, dugo ali put nas je čekao. nadam se da me kod njega sačeka još jedan S motor..... samo da bog da da sakupim te novce.
od tu dalje počeli smo pravo putovanje po prirodnim i kulturnim lepotama Walesa.
Velika Britanija je puna porušenih samostana, crkava još iz vremena kad su se razišli sa vatikanom. ali da neidem predubodko u detalje istorije.... evo samo jedne fotke kako to izgleda danas.
u pokrajini Wales govori se jezik koji je nastao iz Keltskog i potpuno se razlikuje od engleskog i nema ništa zajedničkog.
međusobno svi razgovaraju u svom jeziku, samo sa nama turistima engleski. isto tako kod njih nemožete videti engleske zastave nego samo njihovu. isto tako je na radiju njihov jezik a ne engleski osim na BBC programima....
sve table su im dvojezične i videčete razliku od engleskog.
nadam se da neče biti previše fotki ali ova se mi je činila zanimljiva. stigli smo do rodnog grada gospodina Rollsa od kojeg je prezime u marki Rollce Royce. kit u centru grada je g. rollce i u ruci drži avijon u kojoj tehnologiji su još i danas u samom vrhu što se tiče putničkih motora.
aglezi su poznati po tome da obožavaju razglednice i imaju prodavnice posvečene samo razglednicama. bilo je tu i minija.
v vodiču je pisalo kako ima Wales ogromno zamkovo, čak i više od škotske ali na žalost skoro svi su porušeni za razliku od škotskih koji su još uvek živi i u upotrebi.
ovo je več sledeči zamak. nekada smo u jednom danu pogledali i po nekoliko zamkova. na žalost radno vreme večine turističkih zanimljivosti je samo do 17h.
u jednom od gradova našao sam cipele za sebe..... ali cena je bila prevelika da je uhvatim u kadru... pa ču da ih kupim kad narastem.
još uvek mi nije jasno šta ima zajedničko stari i novi mini????...... jedina sličnost je ime.... a po veličini daleko, daleko su jedan od drugog. sasvim različiti planet.
putevi su nas vodili po divljinama kao i divljim konjima koji se neobaziru na turiste.
ovako izgleda tipičan put koji povezuje sela itd. na njemu prostora samo za jedno vozilo. ako naiđe drugo.... brzo se rukama dogovori ko ide u rikverc do prvog proširenja. sve funkcioniše.
tablice su jednake engleskim osim natpisa Wales ili Cymru po njihovom. imaju čak i svoju zastavu.
onda smo počeli sa vožnjama po obalama i plažama. jedna lepša od druge.
klifovi su fascinantni. mogao bi da presedim po ceo dan.
imali smo nevernovatno toplo vreme za to područje. nesečam se dali sam ikad bio u tom periodu u engleskoj bez majce na sebi.
plaže su iz finog peska i kilometrima duge. po njima smo hodali i šetali satima bez da smo osečali umor.
kad nam je bilo dosta peska, onda smo nastavili šetnju po moru i malo se rashladili:
plaže se veoma razlikujejo. na nekima bezbroj bojnih kamena, drugima oblutci, veliki, mali itd..... a skoro uvek u blizini peščane uzbrdice kao na kanarskim ostrvima.
iz svakog putovanja donesemo i po nešta peska kojeg čuvamo u bočicama na policama sa napisom kraja i države.
ručak smo svaki dan kuvali sveži. naše putovanje je bilo više manje budget varijanta tako da smo sa sobom nosili kuvaonik i gajbu sa hranom. kuvali smo na mestima koja su se nam sviđala i nudila prekrasne poglede na okolinu i prirodu.
ako nije bilo za kuhinju lepe prirode onda smo našli mirno mesto kao ovdu u parku. Svit je dobio second hand kamion iz 60. godina. nismo mogli odoljeti da ne kupimo i austin metro i prikolicu, te nekoliko minija po svega 30 penija po komadu.
neverovatno je koliko prodavnica imaju englezi samo za atomobičiče. meni su se tu sjajile oči a žena si odabrala tri minija koja još nije imala u svojoj kolekciji. sve po 2 funta što je veoma OK i daleko jeftinije nego kod nas.
engleska travica je bila kao tepih i nismo mogli da se ne provozamo njome.
pokrajina divja, kao divlji konji u pozadini.
ponekad su mirnom išli i preko puta:
ili nas mirno promatrali:
i mi smo morali ponekada osetiti i napuniti se tim mirom. zbog toga smo se zaustavili kde kod se nam je to činilo potrebno i moguče.... pa makar ne nekoliko minuta ili za koju fotku.
često je bio osečaj da smo tu sami i jedini. nekada i po pola sata nevidiš auta i odmor je mogao biti direktno kod puta, onako po domače.
prekrasno je videti kako su očuvali seoski krajolik i arhitekturu. sve ono lepo što smo slovenci več davno prekrili sa fasadama od stripora i PVC prozorima i tako izbrisali još ono malo duše u arhitekturi.
fino je videti puna brda sa ovcama i kravama. kod nas večinu seljaka drži krave na kratkom lancu i jedu silažu i umetnu hranu a dnevnu svetlost vide samo na putu u klaonicu.
ovaca je tu ogromno i sve izgleda kao da tu nisu ni potrebne ograde.
ovde izgleda kao da smo se sa minijem vratili nekoliko 100 godina u prošlost.
čak i kravice su nas došle posetiti i sa zanimanjem su nas gledale a mi njih. imam osečaj da smo se dobro razumeli.
put nas je vodio kroz pokrajinu koja je poznata po rudarstvu. jezero u pozadinu na vrhu brda je iz starih vremena i svrha je bila da ta voda izpire rudu i izkopane železo itd....
svugde se vidu ostatci rudarstva, naselja i zathvorenih tvornica. ova tu je bila samo još muzej. moglo se je i spustiti u rovove naravno ako ste došli pre 17h.
ovako izgleda priroda koju je čovek sa rukama i mašinama stolječima potpuno promenio. to nije samo jedno brdo, nego cela pokrajina, brda i brda, kilometri i kilometri ....
nekada se osečaš kao na vrhu sveta.
ovde se vidi kako lepo brinu za prirodne ogdrade oko placeva.... a kod nas seljaci dobivaju državnu subvenciju da poseču sve živo i sve što ima lišče kako bi njive bile bez senke i drveča. izgleda da živim u jako pogrešnoj državi.
pogled na prirodu je fantastičan. ali istina je da je puno brda golih kao posledica rudarstva i intenzivnih pašnjaka.
ovo če biti kraj za danas mada je to sve tek početak priče. sutra nastavljam ako če biti želje sa vaše strane.
