Naši prijatelji iz Mini Kluba Srbije, stigli su u Bar u petak veče. Nažalost, ja sam bio spriječen da ih dočekam, imao sam poslovnih obaveza u susjednom selu zvanom Podgorica. Međutim, kolega barski (Milan Dabanović) je to uradio za obojicu i nije nas obrukao. Smjestio goste, odveo ih na večeru, čuo sam i da ih je opjanio.
Sjutradan se ekipa spustila do Ade Bojane, a ja sam se paralelno sa njihovim odlaskom, vratio u Bar. Predsjednika Vladimira i njegovu veselu četu, upoznao sam u subotu posle podne. Pošto sam dobio poklone od prva dame kluba (o da, bilo je tu svega) prešli smo na druženje uz Milanove mušlje i Kabinet pivo (nutkao ga Nane). Pridružili su nam se stari klupski drugari (Mini Klub Bar ekipa), Milan Vukmanović (podpredsjednik- skandalozno došao sa Mercedes 124-kom) i dr. Srđan Kalinić (član upravnog odbora kluba- objasnio kako se i Countryman zapravo zove Mini). Priključio se i drugar Dejan iz Podgorice, sa svojim „taze“ Mini-em.
Malo 'ili, malo pili- a onda je ekipa sišla da oprlja ruke, nečim što nisu mušlje. Otvoriše haubu Dejanovog minića, nešto su čačkali, malo presjednik, malo Siniša a bogome i Nane. Nisam siguran, neko reče da su ga i opravili. Uglavnom, ispratismo Dejana uz fotku (neću je kačiti, previše ružni pod svjetlom uličnih reflektora). „Da otvorimo i Milijnog“, dobaci neko- a mene pojede blam. Vladimir skupi snage i podiže haubu. I k'o za maler, ufati se odma za čep od vode-- a tamo svega osim pomenute! Mislim da su prvi put vidjeli Mini koji se hladi na vazduh. Dalje neću da prepričavam, moj Mini i nije toliko lijep u duši, nije ni zgodan naročito- ali je moj ipak. I ide bolje od mnogih koje znam. Npr. Milanovog nisu spasili. A sve su probali. I Vladimir, i Nane, i Siniša a bogami i Marko. I džabe. Nije se dao taj zeleni stvor. Rekoše da je karburator. Ja im povjerovah.
Sjutradan, ustali smo rano. Kafica „kod žednog kojota“ (na pjenu od mora- nije Budva jbg) a onda turneja kroz mali grad Bar, putevima Kralja Nikole, direktno do kultnog „Varadera“ (since 1988), prestonice svih izgubljenih dječaka. Naravno, ne bi bili u Crnoj Gori da i tu ne popismo kafu. Nešto kasnije se spuštismo do gradske Marine, napravismo neke kul fotke, malo pozeraj style, došla džipsi baba, upala i ona u kadar, dadosmo joj 20 cetni i odosmo dalje. Povedosmo beogracke ministe, da napune stomake a i utrobe svojih ljubimaca. Na benzinskoj se izljubismo po tri puta pa „spontano“ dogovorismo repete- sve isto, sledeće godine. Sjutradan sjedosmo ja i Milan. „Oćemo li napravit Crnogorske Mini Susrete? Zvuči kul i na engleski, ima 3 M, Montenegro Mini Meetings“ velim ja. „Oćemo li zvat srbijance?“ doskoči Milan. „Nećemo! Mnogo jede onaj Siniša a Nane samo nutka Kabonet“ – dobaci nepoznati lik. „Daj da skupimo i region, 50ak Mini-a ako treba, samo da se nešto dešava. Da opet gledamo sređene miniće u raznim bojama, tako su kul- za razliku od naših raspada“- mislim da je ovo bio Milan. Pade dogovor bogami. I na skupštini kluba ga kanimo izgurat (podpredsjednik se slaže).
I tako drugari, na kraju, očekujete nastavak priče- next year.
The_montenegrian_job a.k.a. crnogorska veza. Da ne smaram sa fotkama, Vladimir je bio detaljan. A ako vas baš zanimaju fokte iz našeg ugla, zapratite nas na Instagramu (mini_klub_bar) i na Facebook-u. Čao.
Over & out.