Znam da već dugo nestrpljivo očekujete priču sa IMM-a. Evo, napokon smo uspeli da uhvatimo malo vremena, sredimo fotke i napišemo priču koja počinje otprilike ovako:
Jednog lepog dana iz Beograda je, tačno u dogovoreno vreme, krenula družina minija uz pratnju velike mazde, na put u Italiju. U tačno isto to vreme krenuli smo i mi iz Novog Sada i našli se sa njima na autoputu „Bratstva i jedinstva“. Mi smo seli u mazdu, ja za volan, a Alma za fotoaparat i bacili se na posao. Pratnja i fotkanje kolone sedam ljutih minija.
Put do granice prođe dok lupiš dlanom o dlan
A onda je dalje sve isto – RAVNO!!!
Po koje stajanje i virkanje pod haubu
I posle mnooooogo sati na začelju kolone, stižemo do slovenačkih krivina.
I kiše
Nismo dozvolili da nam kiša pokvari susret sa starim prijateljima. Vozimo vozimo engleske automobile i uvek smo spremni na englesko vreme.
Na žalost, na putu do Petera, paklena pomorandža je sebi dozvolila da se pokvari. Brzo smo je smestili u operacionu salu, u kojoj je dr Jovica uz asistente i doping pokušavao da je oživi.
Oranžada je ipak ostala u Ljubljani da se druži sa Britaxom i drugim minijima u Peterovoj garaži.
Ujutru smo nastavili putovanje prema Italiji. Jedan mini manje, ali je bitno da je ekipa na okupu. Još po koje stajanje, po koja provera i eto nas u Italiji.
Verovali ili ne, tu je i kiša.
Pošto mi nigde nismo žurili (nije da nismo mogli, nego nismo hteli), često su nas obilazili minići iz cele Evrope koji su putovali ka istom cilju kao i mi.
Das mo spremni na sve pokazalo se kad je jedan mini posrkao gorivo na autoputu.
Uz kratke pauze na različitim mestima vožnja je lakša
Ali I sa dosadnog autoputa se brzo siđe. Sve smo bliži IMM-u
Napokon na cilju
Brzo smo se bacilli na posao i postavili štand
Zastave
A mi koji smo spavali u kampu, podigli smo i svoje kuće u dobrom kraju. Mi smo u malom crnom šatoru, pored velike kuće porodice Obronek. Bolji komšiluk ne bi našli ni das mo tražili.
Žurka je brzo počele. Prvo je raspaljen roštilj.
A odmah posle toga instalirana je i točilica za pivo. I ove godine su slovenački i srpski klub zajedničkim snagama napravili najbolju žurku na IMM-u. Naravno, pridružili su nam se i ostali drugari koje smo svih ovih godina sretali po različitim skupovima. A pošto kombinacija piva, rakije i roštilja ne idu ruku pod ruku sa oštrim okom fotografa, tako smo mi ostali bez slika sa ove žurke. Moraćete nam verovati na reč.
Kiša je lila celu noć, ali smo mi ipak ostali suvi u šatoru. A jutro je rasteralo oblake i donelo divan pogled na kamp.
I blato
Videli smo neke lepe minije
I još neke drage prijatelje
Iako se tek razdanilo, jurilice su već zujale na stazi pored kampa.
Neki su tokom noći u svojim šatorima ostavili čuvare
Dok oni mirno spavaju u svojim lepim šatorima
Mini klub Srbije je od ranog jutra bio spreman za svoju prezentaciju.
Slovenci su nam naravno pomogli
Pa se oko štanda brzo okupio veliki broj radoznalih posetilaca
Dok su jedni animirali strance, drugi su kupovali ono što su tokom dugog puta do Italije potrošili.
Na IMM-u je bilo veoma zaimljivih minića. Bilo je tu jurilica, policije, kuća na točkovima, terenskih vozila, … ma svega.
A bilo je i problema. Jeffu je recimo problem pravio alternator.
Dok je ekipa predvođena predsednikom otišla na sastanak drugih predsednika i na najbolji mogući način predstavila plan za IMM u Srbiji, ja sam sa Busom otišao na stazu. Naravno, tamo smo išli da trošimo gorivo i jurcamo
I naravno, da budemo brži od ostalih
Kada se predsednički sastanak završio i drugi posetioci IMM-a su nam se pridružili na stazi.
Kada su se smirile strasti mi smo naravno opet napravili žurku. I naravno, opet na tim slikama nema ničeg.
Sledeće jutro proteklo je u pripremama za put i poslednjim obilascima ostalih štandova, pa za fotkanje baš i nije bilo mnogo vremena. Krenuli smo na put kući i brzo stali. Preliva karbuator
Problem je brzo rešen i put je nastavljen po lepom vremenu uz pratnju nekih čudnih oblaka.
Deo ekipe smo ostavili da još jednu noć odmori u Ljubljani, a mi i braća Jovanovski smo krenuli dalje po mrklom mraku
Svitanje nas je uhvatilo u društvu prvih znakova da je kuća blizu
Ali ne i granica. Uvek imamo osećaj da će rezervoar izdržati taman dok ne pređemo granicu. Ovaj put nije bilo tako. Sva sreća, Jovanovski sa sobom nosi kanticu čarobnog napitka, a levak smo na brzinu improvizovali.
Posle granice smo nahranili benzinoždera, pozdravili se i kod Rume razišli na autoputu. Mi sko skrenuli ka Novom Sadu i ovu reportažu završili dobro poznatim fotkama
Toliko od nas u ovoj priči.
