Ko čeka dočeka. Žao mi je što ste ovoliko čekali na fotografije sa putašestvija po Italiji, ali se nadam da se strpljenje isplatilo.
Pa, da počnemo...
Putnici iz Novog Sada su sve svoje stvari ubacili u Markov autić, otišli da doliju nešto malo čorbice i krenuli preko Iriškog vence, po čudnoj smeni sunca i kiše prema autoputu Beograd-Zagreb.
Na autoputu smo se našli sa Igorom i Anom koji su poneli poklone: nove klupske majice. Kad smo isprobali novu odeću Gajudin nam je dao i GoPro kameru koja je u toku našeg putovanja zabeležila mnogo značajnih momenata. Nastavili smo put i stigli do granice. Zbogom Srbijo!
Dešava se da vozačima od duge vožnje opadne nivo šećera u krvi. Sva sreća pa minijevci uvek jedan drugom pomažu u nevolji. Igor je dobio potrebnu čokoladicu uz maksimalnu uštedu vremena.
Sva sreća pa smo vreme štedeli na takvim stvarima, jer smo ubrzo zbog lošeg vremena morali da smanjimo brzinu.
Posle Zagreba ponovo se razvedrilo, pa smo, osim Slovenije, pred sobom imali i divan zalazak sunca.
Pred kraj prve etape našeg putovanja stigle su nam dve poruke od predsednika. Prva je jasno pokazivala da o nama neko stalno brine, a druga nas je opasno zabrinula.
Šta je dalje bilo, videćete i sami.
Tjaša, Peter i Žiga su nas sačekali i odveli u restoran gde smo napunili stomake i iznenadili Tjašu sitnim poklončićima. Lepo je poklanjati kad se neko tako iskreno obraduje sitnicama.
Pošto smo dobro jeli rešili smo da u Peterovoj garaži izvršimo inspekciju. Tamo nema čega nema, a sve što ima treba nam svima. I sve je kao u apoteci.
Igor je proverio kako napreduju radovi na njegovoj školjci. Deluje zadovoljno i ponosno, zar ne?
Pred spavanje smo još samo proverili kako su naši minići podneli prvih 500 km puta. Svi eksperti su nešto radili, svaki ono u čemu je najbolji: Peter i Žiga su zavukli glave pod haubu, Marko je nadgledao da im slučajno nešto ne promakne, ja sam fotkao, a Igor se pobrinuo za osvetljenje.
Legli smo malo pre 2, a ustali još nešto manje posle 3. Nastavili smo putovanje, a naša dva minija dobila su pojačanje sa kojim se uvek rado druže
Uz prve zrake sunca dokopali smo se autostrade
Jutro u Italiji ne može da prođe bez pauze za kafu. Prva kafeterija bila je naša.
U međuvremenu se potpuno razdanilo, a mi smo nastavili naš put prema Firenci.
Iako smo vozili po Autostradi sunca, ni oblaci ni kiša nas nisu zaobišli
U brdima smo napravili još jednu pauzicu. Dolili malo goriva, malo jeli i onda nastavili put.
I cilj je pred nama: Bernandino. Još 500 km je iza nas. A u Bernandinu nas je dočekao stari prijatelj: Jeff!
Pokupili smo ključeve od soba, istovarili stvari i malo olakšani krenuli u vožnju po vijugavim putićima. Naravno, opet uz smenu sunca i kiše na koju smo već navikli.
Vožnja u kojoj smo uživali odvela nas je na trg tipičnog toskanskog gradića. Tu smo parkirali svoje ljubimce.
Ubrzo smo čuli reč koju smo odmah zapamtili. Kad čujete da neko u Italiji viče "manđare", obavezno ga pratite, jer je klopa blizu.
E sad, pošto su neki dobili hranu pre drugih, bilo je opasnosti da dođe do ozbiljnog nabadanja
Srećom brzo je stigla hrana za sve, a Igor je našao šta će da nabode na svoje viljušku
Posle klope smo se vratili na trg i iskoristili priliku da islikamo divne italijanske minije. Našli smo krov za koji bi Divac sigurno bio zainteresovan:
Videli minije neobičnih boja
Alma je pronašla boju za svog minija (još samo da ga nabavi)
Ja sam pronašao štopaljke kakve želim
Ma bilo je za svakog ponešto
A ono što smo najviše želeli je da nastavimo put ka Mugello stazi. Zalepio sam startni broj na Britaxa, formirali smo lagano kolonu na trgu i nastavili putovanje
Najzad Mugello
A tamo je bilo svega: čunjevi postavljeni za neki test minija, karting staza i velika staza po kojoj su u tom momentu vozili motoristi.
Brzo smo saznali i za šta su čunjevi postavljeni. Naravno, morali smo da proverimo koliko je Britax brz na maloj stazi
Tjaša je ovde pronašla svog dvojnika
Naravno, na stazu se ne ide bez adekvatne opreme
Motori su se sklonili sa staze i došao je trenutak da na nju izađu miniji. Ponovo svi u kolonu, dvoje po dvoje
Verovatno znate šta je bilo dalje. Kao prvo, baterija na fotoaparatu je crkla. Onda je i Britax časno vrisnuo na stazi, a po ulasku u pit stop preminula je i baterija na GoPro kameri. Snimak ove istorijske vožnje ste sigurno već videli. Usledila je potraga za uljem, dolivanje, lagana vožnjica do restorana, klopa, rakija naravno, još laganija vožnja u kilometarskoj koloni do hotela i spavanjac. Svima nam je odmor bio i više nego potreban. Do jutra smo napunili baterije (ali bukvalno) i nastavili sa slikanjem. Ovo je pogled sa prozora stepeništa u hotelu.
A ovo je pregledanje snimka sa staze u holu hotela. Gužva je postajala sve veća
Spakovali smo stvari, ostavili Britaxa na parkingu hotela i krenuli prema Firenci. Igor i Ana sa Markom, a Alma i ja saTjašom i Peterom. Sa nama je išao i Jeff u mini vanu
Parkirali smo na Mikelanđelovom trgu sa kog puca pogled na centar Firence
Obećali su nam Italian Job vožnju, a Peter je bio po malo zabrinut kako će to da izvedu sa stotinak minija
I dok smo čekali polazak videli smo nešto veoma zanimljivo. Ako ste mislili da likovi iz filmova o sicilijanskim mafijašima nisu stvarni, grdno ste se prevarili. Evo jednog koji je upravo ispao iz Kuma
Italian Job je počeo. Vozili smo brzo po uskim ulicama Firence. Prvo malo uzbrdo-nizbrdo, pa onda i kroz strogi centar.
Oči prolaznika i turista bile su uprte u našu kolonu
U nastavku vožnje iz pick up-a smo dobili pivo
Ovaj put je naravno zabeležen i GoPro kamerom, ali ćete na snimke još malo sačekati
Ispred restorana u kom je trebalo da se oprostimo sa našim domaćinima bilo je i šaljivdžija
A onda opet hrana. Mmmmmm, mljac
Pa dodela nagrada i priznanja. Još jedna plaketa u vlasništvu Mini kluba Srbije
I photo session za kraj. Reklamiramo naš skup na sve strane
Francesko nam je objasnio kojim putem da krenemo i koga da pratimo
I krenuli smo prema hotelu po Britaxa. Ponovo divni italijanski vijugavi putevi
Tamo nas je već čekao Žiga sa Range Roverom i prikolicom
Osigurali smo Brikija i krenuli prema našem sledećem odredištu: Chioggia here we come.
Ko kaže da na autoputu nema šta da se vidi?!?
Stigli smo u smeštaj i obeležili svoju teritoriju
Večerali
Odspavali, ujutru poslali Igora u nabavku, pa doručkovali. Igor je pravi čovek za odlazak u prodavnicu. Donosi samo namirnice najboljeg kvaliteta, i to po akcijskim cenama. Bravo za sekretara.
Pokvasili smo ruke sa one strane Jadrana i proverili šta sve naš kamp nudi u sezoni
I onda opet put pod točkove. Pravac Venecia.
Parking kamera je čudo kada vučete nešto vredno na prikolici
Parkirali smo automobile u garaži u kopnenom delu Venecije. Miniji su svojim telima štitili prikolicu sa Britaxom
Uhvatili smo vozić koji nas je odveo na željeno odredište i krenuli u šest sati dugu šetnju po gradu na vodi
Već ozbiljno umorni, zaustavili smo ljubazne turiste koji su sa sobom poneli kartu i pogledali kako najkraćim putem izaći iz venecijanskog lavirinta
Uz prvi sumrak, pozdravili smo se sa Venecijom i krenuli prema Ljubljani
Plan je bio da se Marko, Igor i Ana u domovinu vrate u plavom miniju, a da Alma i ja kući idemo vozom. Već na prvoj benziskoj pumpi Igor i Marko su predložili da se vraćamo kući svi zajedno u jednom miniju. Naravno, tu ideju smo odmah odbacili. Ali kada smo stigli kod Tjaše i Petera i nazvali železničku stanicu, ideja o putovanju pet ljudi u jednom miniju odjednom je postala vrlo primamljiva. Te večeri pao je dogovor da sve stvari koje nam nisu preko potrebne ostavimo kod Petera, i da sa po kojim rančićem krenemo prema Beogradu svi zajedno u jednom autu. Bilo je tu i nagovaranja i odgovaranja, ali kad se sve sagleda, to je bilo jedino pametno, a u isto vreme veoma zanimljivo rešenje. Sa mislima o sutrašnjem putovanju, otišli smo na spavanje.
Teško je reći ko je šta sanjao i koliko je spavao, ali je sigurno da ujutru nismo imali zamerke na pogled kroz prozor
Još jednom smo otišli u Peterovu garažu da proverimo u kom je stanju Igorov mini
Ali i da uslikamo zanimljive detalje na Peterovim autima
Pošto je Britaxov problem bilo ulje, sa Markovim autom nismo smeli da rizikujemo. Sve smo dobro proverili i dodali malo energije
Pre nego što smo se svi spakovali u minija, Peter je želeo da bude potpuno siguran da na zadnjem sedištu mogu da sede tri čoveka
I mogu. Komotno kad je treći Peter, a ne Igor :D
Pozdravili smo se sa našim ljubaznim domaćinima
Stali u red
I počeli sa utovaranjem
Svi smo stali. Ko kaže da mini nije auto za pet osoba!?!
Zbog težine smo morali da prilagodimo brzinu
Uz nekoliko kratkih pauza, samo toliko da protegnemo noge i ispravimo ramena, ubrzo smo videli i prve znakove koji su bili jasan znak da je kuća blizu
A lice carinika kada mu iz minija dodate pet pasoša je neopisivo
Na granici nas je sačekao Vlada koji je morao da se prekrsti kad je video koliko nas izlazi iz Markovog auta.
Popili smo kafici i nastavili putovanje. Sada već mnogo komotnije. Igor i Ana su nastavili prema Beogradu sa Vladom, a nas troje Novosađana je nastavilo put u miniju. Beograđane smo ostavili u retrovizoru.
Još je samo malo ostalo. Ubrzo se pred nama ukazao Most slobode i pogled na Novi Sad. Svuda prošli, kući došli.
